Volim svoje ime i prezime

15.03.2016.

Dobar način da prihvatite i počnete da volite i podržavate sebe jeste da prihvatite, ali zaista prihvatite svoje dato ime i prezime. Verovatno ste ga i sami birali na nekom nivou i zato je bitno da ga prihvatite i sada i ovde. Vaše je i nosi energiju, kao i datumi i brojevi. I dobar deo te energije ima za vas značenje koje mu vi date.

Snježana. Moje mi je ime nekako uvek bilo hladno, čak i sa ovim nj umesto n. Volela sam, kao mala devojčica, da sam se zvala Sunčica, to je toplije. A trebalo je da se zovem Ines ili Nives. To je htela mama, ipak je tatina želja prevladala, uz navodno tatino izvlačenje papirića sa imenima iz šešira sa društvom kada je proslavljao moj dolazak na ovaj svet. I ostah ja tako Snježana. Kao sneg, kao zima, kao hladno. Ponekad sam razmišljala kako bi se moj život odvijao da sam bila Ines ili Nives. Sigurno drugačije. Verovatno bih i ja bila drugačija, ne znam kako, ali drugačija. Sneg jesam volela, skijanje, belinu i čistoću, pogotovo pahulje snega dok pada (znate li da ne postoje dve iste pahulje? kako je kreativnost prirode beskonačna!). Volela jesam sve u vezi sa snegom, ali svoje ime baš nešto i nisam.

Prvi put sam stala u zaštitu svog imena na prvoj godini Ekonomskog fakulteta u Beogradu davne 1983. godine. Došla iz provincije, iz malog bosanskog grada u veliki Beograd, jedina iz moje generacije jer su mahom svi otišli u Sarajevo. Izmeštena iz svoje sigurne i zaštićene zone, nesigurna i sama u svetu čija pravila nisam poznavala, a jako sam želela da se uklopim i da mu pripadam. Masovan i “ženski” fakultet, kakav je bio ekonomski je garantovao je velike grupe na vežbama i mnogo više devojaka nego mladića. Bilo je u toj generaciji puno devojaka sa istim imenom, a nekako najviše sa imenima Vesna i Snežana. Na spisku sam bila među poslednjima i kad me je asistent prozvao Snežana Sredojević, potvrdila sam da sam tu, ustala i u punom amfiteatru glasno i jasno rekla “Ja sam Snježana, ne Snežana!”  I ja sama sam, priznajem, bila zbunjena svojim istupom, a asistent, zbunjen i sam, verovatno, samo je pitao: “Pa zašto?”

“Pa da se razlikujem od ostalih Snežana!” rekla sam samouvereno, ne znajući zapravo u tom trenutku ni o čemu tačno pričam. Nije me zbunio ni smeh kolega niti pitanja koja su mi posle postavljali o imenu. 

Tokom godina mi se ova epizoda vraćala u sećanje. Svaki put kad bi mi pogrešno pročitali ili otkucali moje ime, i sad još uvek se to često dešava. Ali tek kada sam čitala negde kako je sneg veliki prijatelj i zaštitnik života jer useve i biljke čuva od leda, mraza i vetra, i kako je sneg savršeno čist, tek tad mi je nekako moje vlastito ime selo na svoje pravo mesto. I sad ga baš volim. To jesam ja. Jedinstvena i unikatna, razlikujem se od ostalih, da. I pored svih napora da ne odskačem od okoline, da se utopim u socijalnim pravilima istosti, moja duše jeste, kao i duša svakog od nas, jedinstvena i svoja, i kao takva i želi da da svoj jedinstveni talenat i dar sebi i svetu.

Negde u prvom ili drugom razredu osnovne škole sam shvatila koliko je u našem društvu bilo bitno ne razlikovati se od ostalih. Tada su se nosile tamnoplave kecelje, uniforme. Moja mama je na moju stavila belu bubi kragnicu od čipke. Izgledala je preslatko na onoj teget boji. Posle dva dana učiteljica je zamolila mamu da je skine, da se ne razlikujem toliko od ostale dece. Naravno da su ubrzo i druge mame stavljale kragnice svojim devojčicama… Eh.

Jeste da su mi trebale godine da sve to osvestim i posložim u svom umu, vredelo je. Voleti svoje ime nas povezuje sa našom misijom, svrhom. Evo se polako to spustilo i do srca.

Snježana. Baš lepo ime. Moje. To jesam ja. Možda spolja na prvi pogled ponekad malo i hladna, ali unutra buja život i radost. 🙂

Slična je priča i sa prezimenom.

Meni se dugo nije svidjalo moje prezime. Sredojević. Sredina. Osrednjost. Prosečnost. Uobičajenost. Ili na engleskom još i gore – mediocrity. U nekoj sam knjizi davno, znam tačno i kojoj, ali neću vam navoditi ni autora niti naslov, čitala kako je jednom od likova ime odredilo sudbinu:” Sredoje kao osrednjost i prosečnost od koje se on nikada i ničim nije mogao odlepiti”. Olaka i teška etiketa. I subjektivna.

Kada sam se udala, uzela sam prezime mog bivšeg muža, ali tek s njim nisam uspela da se povežem. Nikako. Uprkos tome što sam se udala iz velike ljubavi.

Posle razvoda, kada mi je posle dosta peripetija sa papirima, izjavama, potpisima, prepisima itd. konačno i zvanično vraćeno moje prezime, nekako sam u tom trenutku osetila veliku nežnost prema njemu. Sredojević. Baš je lepo, reč koja pleše i kada se izgovara i kada se piše. I onda mi je u svest ponovo došla moja sopstvena studija oko imena pa i oko prezimena… Sredojević. Kao Sredina. Kao Umerenost. Kao Balans. Kao Harmonija. Kao Ravnoteža. Kao Mudrost. Mudrost je u Umerenosti. To već želim da budem. To već, sad sve više, jesam ja.

I verujem da je još tada počeo moj put povratka sebi, upravo kroz prihvatanje svog imena i prezimena. Zavoleti svoje ime i prezime definitivno jeste važan korak na tom putu.

Zanimljiva je priča i o tome kako me i danas mnogi moji prijatelji i poslovni kontakti koji govore engleski zovu Snow White. Ili Bianca Neve, ako su italijani ili španci. Meni je to sasvim u redu, as long as it is fairy tale. 🙂

A kako je kod vas? Volite li svoje ime i prezime?

Neka je vaš put, kao i moj, obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću!

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *