Raščišćavanje

 

 

 

10.09.2017.

 

Raščišćavam Život.

Ozbiljno. Temeljno. Tektonski. Konačno.

Spremam se na to već neko vreme. Doduše, nije mi ni ovo prvi put. Radila sam to i ranije, uglavnom kad se selim iz stana u stan ili kada je krečenje.

A bilo je i seljenja i krečenja onoliko…

Odricala sam se lako stvari koje više nisu imale upotrebnu vrednost za mene. Ali neke stvari su se uvek nekako provlačile i ostajale tu. Uglavnom knjige, abumi sa fotografijama, vredni i kvalitetni komadi garderobe, vredni pokloni i par lepih kutija sa različitim uspomenama.

Da, dešavalo se da se ponekada setim nečeg što sam poklonila ili bacila, pa da i zažalim na trenutak.

Sada sam nekako rešena da ne žalim ni za čim. To su samo stvari.

Menjam žaljenje za ičim za stvaranje nečega, sebe, svog izraza, svakako kreiranje nečeg novog. Iako još uvek ne znam tačno šta, ali verujem u proces.

I sada biram, sledeći korake i sjajne ideje Marie Kondo, da u mom životu, prostoru i vremenu ostanu samo stvari koje mi donose Radost.

Ostale, čak i ako su nove, još korisne, skupocene, darovi ili obaveze, svejedno šta, ali ako mi ne donose radost, poklanjam dalje. Bolje da donesu radost nekom drugom nego da je meni uzimaju.

Udahnem duboko i duboko zahvalna na svemu u mom domu, poklonim se i krenem u avanturu.

 

 

shadow-ornament

 

 

S početka mi je trebalo dosta i vremena i vazduha da OSETIM šta mi donosi radost, a šta ne. Sada ide sve mnogo lakše i brže. Zahvaljujem se čak i dok izbacujem mnoge, nebrojene kese u kontejner za đubre, kad nažalost još uvek nema u mom kraju onih namenskih, za recikliranje.

Dobro sam, dobro sam skroz.

I potpuno sam spremna za ovo dubinsko, po svim šavovima raščišćavanje. Traje već danima… I beskrajno je uživanje… Slatko sam umorna, pomalo prašnjava i nekako iznutra proširena…

 

RAZMIŠLJAM. DA SAM SAMO ZNALA KAKO JE TO LEKOVITO I NADAHNJUJUĆE, DAVNO BIH TO URADILA.

A ONDA, ZNAM DA NIKADA NIJE KASNO, POGOTOVO KAD SI SPREMAN…

Prvo krupne stvari. Jedan bicikl poklonjen jednoj srećnoj porodici. Njih četvoro su već imali 3 komada, jedan veliki i dva dečija, a sada svako ima svoj. Za porodične vožnje. Mama sad ponosna na nekad moj, sada samo njen, crveni, ženski, udoban.

Drugi je usrećio jednu devojku na prvi krug u dvorištu. Korpa rezervisana za njenog psa, kojeg ja još nemam, pa mi ne treba ni korpa…

Treći ostaje meni za moja lutanja… Moj jedini.

RAZMIŠLJAM. KADA IMAŠ VIŠE OPCIJA PRED SOBOM, MNOGO VREMENA IZGUBIŠ NA RAZMIŠLJANJE ŠTA DA IZABEREŠ. KADA IMAŠ JEDAN PUT, ZAKORAČIŠ NJIME…

Dalje sam krenula od garderobe, darivala čak dvadesetak dragih žena i njihove ćerke oko sebe… Sa radošću, velikom, dok ih gledam kako se okreću pred ogledalom i kikoću u njima novim krpicama…

Bilo je tu i haljina, pantalona, košulja sa etiketom, koje sam potpuno zaboravila da imam, a nekih se ne sećam ni gde ni kad ni zašto sam ih i kupila...

Ostalo, malo nošeno, očuvano, ponešto i firmirano, ponešto takođe sa etiketom i cenom još, poklonjeno od srca čoveku sa puno kćeri koji čisti stepenice po zgradama po Dorćolu. Zahvalna sam mu što me je usrećio prilikom da dam. U zdravlju i veselju da se devojke obuku i obuju za lep život.

Sada ormar diše… Ima mesta i za nove stvari. A u mojoj glavi ima mesta za nove informacije, nove ljude, nove ideje, nove reči...

RAZMIŠLJAM... KAKO SE I DALJE UVUČEM NAJRADIJE I NAJČEŠĆE U PAR OMILJENIH FARMERKI ILI LETI U LANENE PANTALONE… A TOLIKO SAMO SKUPLJAMO I SLAŽEMO… I SAMO SEBE LAŽEMO…

KOLIKO STVARI, TOLIKO SUMNJI U SEBE, KOLIKO HALJINA, TOLIKO MASKI, KOLIKO CIPELA, TOLIKO I STRAHOVA DA NISMO DOVOLJNO DOBRI…

OSLOBAĐAM SE ODELA, KOŠULJA, LOŠE SKROJENIH HALJINA, NEUDOBNIH MI CIPELA, MASKI, FOLIRANJA I ŠMIRANJA, SVIH STRAHOVA…

 

BIRAM SEBE, TU JE NAJUDOBNIJE…

 

 

 

shadow-ornament

 

 

 

Zatim knjige. Koje sam nekada volela, a sad sam potpuno svesna da ih nisam ni otvorila godinama… verovatno nikada više i neću.

Obradovaće im se neki novi, željni lepih reči čitaoci… Poklanjam se svim svojim knjigama do poda i zahvaljujem, i onima koje sam pročitala i onima koje nisam uspela da pročitam.

Blagoslovim sve one koji su te knjige pisali, prekucavali, lektorisali, štampali, prodavali i poklanjali, kao i sve one koji će ih posle mene čitati.

Zahvalna sam čoveku koji stpljivo već pola decenije skuplja knjige i nosi ih malim bibliotekama po srpskim i bosanskim selima. Lepše nisu od mene mogle da odu. Poklanjam od srca.

A sebi i u sebi pravim prostor za nove rečenice i nova učenja, nove stihove i uvide...

Kuhinja.

Moje malo ljubavno carstvo. Svi začini koji mi čudno mirišu su otišli dalje. One koje volim, kupila sam ih još. Čajevi sa isteklim rokom trajanja i supe iz kesice koje ionako nikad ne jedem.

Neraspakovane neke poklone tako rado dadoh dalje, nekome će služiti mnogo bolje nego, čameći po fiokama, meni…

Polupojedene tegle nekih džemova, sve konzerve i gomile čaša, šolja koje mi se nikada nisu sviđale i nisam ni koristila.

Ah kakva radost, osloboditi se potrebe da udovoljim drugima čuvajući stvari koje su mi davali… Volim ljude a ne stvari koje su mi davali.

Sve što ne donosi radost meni, ide dalje…

RAZMIŠLJAM. HRANITI DUŠU HRANOM KOJU VOLIŠ, LAKO JE. HRANITI TELO MISLIMA KOJE VOLIŠ LAKO JE.

KADA PRIZNAŠ SEBI ŠTA VOLIŠ, POSLE PRIZNANJA ŠTA NE VOLIŠ. LAKO JE.

 

Kupatilo. Hram nege i lepote…

Ah, kako je tek sada lepo i drugačije - čistije od samo čisto, oslobođeno lažnih boja, nepotrebne hemije, suvišne šminke i nepotrebnih ukrasa… Kupanje postaje meditacija u čistom o čistom JA.

I gomila tek otvorenih kupki, šampona, mleka za ovo, krema za ono...

Sve te boje i mirisi sada će usrećiti neka druga lica ćerki mojih prijateljica…Srećna sam što imam šta i kome dati, hvala Ti Bože!

Parfemi... kako sam ih nekada volela... a kako su mi sada skoro svi prejaki i nekako... veštački. Ali ulje lavande i kesice sa lavandom su svuda po kući sada. To volim. To me raduje.

 

RAZMIŠLJAM. NEMA TE MASKARE I KADA IH IMAM PET, ŠEST, SKUPIH, KOJA MOŽE DATI SJAJ MOJIM OČIMA. TO MOGU SAMO JA.

 

 

shadow-ornament

 

 

 

I onda prelazim na najteži deo. Uspomene. Pisma stara preko 20, 30, 40 godina…

Krt papir i izbledele reči ljudi kojih se ponekih više i ne sećam… neka mi oproste, ali tako je.

Ko je trebao, ostao je u mom životu ili se, kada je bilo vreme za to, vratio na predivne načine i glasom i slikom i zagrljajem uživo.

Novogodišnje čestitke i razne druge čestitke odavno isteklog roka trajanja. Besmislene su, kako u vremenu, pa sad i u mojim kutijama. I u mojoj glavi.

Pokidane koverte od stajanja i gutanja mog (unutrašnjeg) prostora.

Sve blagosiljam ljubavlju i zahvalnošću, presrećna što su postojali i predajem ih sve beskraju vremena kroz vatru oslobođenja.

Oslobađam sebe i sve vas. Dišemo duboko. Zajedno, u lepim sećanjima, a ne na od stajanja požutelim papirima.

Pisma nekih momaka čijih se lica ne mogu setiti… Neka imena koja više ne bude ama baš nikakav osećaj u meni, samo praznina. Pisma od mojih srednjoškolskih drugova iz vojske, ta neću čitati sigurno.

Razglednice iz svih krajeva sveta. Dok sam skupljala poštanske marke, možda su imale svrhu, sada više nikakvu. I više ne donose radost.

Pisma mojih prijateljica, uglavnom ljubavni jadi i upitanosti o stvarima koje nam odavno više nisu toliko važne. Svima hvala, oslobađam vas, oslobađam sebe.

I onda na dnu kutije, zamotane u mušku leptir mašnu, sve čestitke i telegrami za moju prvu svadbu, koja je bila pre gotovo 22 godine, sa sve spiskom šta je ko doneo na poklon!?! Ko je uopšte i zašto pravio taj spisak?

Moj šok, veliki, iskren, jer sam mislila da sam se odavno oprostila od svega vezanog za mog bivšeg muža.  Ali eto nisam, do večeras. Poslužiše dobro makaze, zalih čašom vina i otpustih i to, konačno…

Nekoliko kesa iscepanih papira ode danas u kontejner, blago meni. I blago drvetu od kojeg je papir nastao, vraća se sve majci zemlji.

 

RAZMIŠLJAM.  ŠTA LI SAM SVE I U SEBI OD SEBE KRILA I NEVIDELA U SEBI SVE OVE GODINE??? KOJI DEO MENE, OD TADA, JE KONAČNO DANAS TRANSFORMISAN I OTPUŠTEN, SA ZAHVALNOŠĆU I OSMEHOM?

 

Pa fioke. Sa nakitom, bižuterijom, kesama, kablovima nepoznatog porekla i svrhe.

Sve podeljeno na dve gomile, za ostati i za baciti. Prebirem, pipam, gledam. Ništa ne donosi radost.

I ne mogu da se ne upitam – kojim sam se sve lažnim vrednostima kitila krišom i od sebe i dalje čuvajući sve te jeftine komade dobijene za neke davne rođendane… I kakve to veze, s kim i s čim, u sebi čuvam kroz te kablove starih kompjutera i štampača koje odavno više nemam…

Sve opet s osmehom blagosiljam zahvalnošću i stavljam u kese…

 

AH, KAKO JAKO PRIJA ODBACITI SVE ONO ŠTO MI VIŠE NIJE POTREBNO I SVE ONO ŠTO MI NE DONOSI RADOST!

 

Pa stari telefonski imenici, sa adresama koje više ne postoje i verovatno i ljudima koji više ne postoje, sigurno ne više onakvi kakvi smo bili. Sa brojevima telefona koji više nigde i nikome ne zvone... Imena ljudi koji za mene više nemaju lice…

Uspomenama toliko šarenim i sada nekako tužnim – ulaznicama za koncerte, omoti od čokolada i žvakaćih guma, članska karta iz studentske zadruge, partijska knjižica(!?) i ukrasni tanjir, polomljen, ali sa potpisima svih koji smo bili na mojoj poslednjoj turneji sa folklorom... Neke diplome i zahvalnice, bilteni, prospekti za mesta koja možda više i ne postoje nigde i ni za koga… uspomene.

Ali ja više nisam žena koja skuplja uspomene i živi u uspomenama!

Ja sam sada žena koja živi život!!! Ja sam slobodna!

Definitivno sada sebi ukidam mogućnost da jednog dana u starosti prebirem po tim pismima i uspomenama. Umesto toga lako vidim sebe, negde oko stotke, kako sam sa šarmantnim dobro držećim muškarcem, nas oboje u odličnoj formi i u belom, zagrljeni,  gledamo se s osmehom i pijemo šampanjac na nekom belosvetskom kruzeru… I smešim se…

 

Dok sam pregledala lične stvari moga oca, kutiju koju nisam otvorila evo devet godina, uključujući i njegov novčanik, nadjoh u “tajnoj pregradi” uredno smotanih 40 Eur. Hvala, tata! Hvala! Nameniću ih nečemu što bi i on za mene voleo…

Mamin nakit, malo zlata, slonova kost, ćilibar, korali… sećam se haljina uz koje ih je nosila…

Rasplakah se na neka mamina pisma… Mnogo su je voleli neki Stanko, Rudi, Alija, Dragoljub… Na jednoj fotografiji, znate one male crno-bele, 3x4 cm, sa lepo oblikovanim ivicama piše: “Kažu mi da sam rođen da bih Tebe voleo”, neki maj 1958. godine, a na fotografiji zgodan momak sa “Klerk Gejbl” brkovima, širokim osmehom i očima pesnika… Ljubavi koje su sve večne samo u tom trenutku…

I tata, visok, mršav, kako grli neke lepe devojke, u šarenim haljinama u glok… Pa onda mnoštvo takvih malih crno-belih ali savršeno čistih fotografija sa njihovih radnih mesta, sa skijanja, sa mora, sa izleta pored reke, sa nekih svadbi, sa prijateljima i familijom, sa nekih fešti gde se smeju, grle, plešu i pevaju…

Ah, kakva je sreća bila imati mamu i tatu da te zagrle! Zahvalna!

Požutela bratova pisma iz vojske… slike u uniformi… karte za bioskop i koncert kad je imao vikend odsustvo zahvaljujući mojoj prijateljici koja ga je izvukla na vikend predstavljajući se kao njegova devojka…

Zahvalna na svemu, poklanjam se duboko svima koji su voleli moju mamu i mog tatu, svima koje znam i koje ne znam, prijateljima, rođacima, precima, svima, blagoslovim ljubavlju, oslobađam njih, oslobađam sebe…

 

 

shadow-ornament

 

 

Sada su na redu moje fotografije. Pravim zapravo predah, pišući sebi i vama ovu priču…

Rešena da ne budem više sopstveni muzej, nego da postanem sopstvena muza.

Ionako sve je u meni, moje telo pamti svaki osećaj ikada doživljen, tako da sada postajem spremna da me telo vodi, umesto stvari oko mene, uspomena i sećanja.

Sva preostala bolna sećanja ćemo sada moje telo i ja zajedno lako i trajno transformisati u svetlost. Slušaću ga pomno, jer će mi ono uvek znati jasno reći šta je pravi izbor za mene…

Na kraju, ništa od svih stvari koje skupljamo ne možemo poneti sa sobom osim iskustva. Zato je bolje stvari dati sada odmah, dok nam i samo davanje donosi radost… Na kraju, bolje je da svoje uspomene preberem ja, nego bilo ko drugi umesto mene posle mene…

Ah, kako dobar osećaj slobode od vezanosti!!! Zahvalna beskrajno sebi, životu, svemu!

A kada raščistimo svoj prostor i svoj život, onda nam dođu nove ideje, novi ljudi, nova znanja i iskustva. Sve ovo je sigurna sam doprinelo da ja iskreiram sve ove darove za vas.

 

Hvala Marie Kondo. A hvala i meni! 🙂

I hvala vama što me čitate!

Neka je vaš put, kao i moj, obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću!

Snježana Sredojević

 

 

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published.