Rad sa ogledalom

11.09.2015.

Ovo je moje prvo iskustvo dubokog uvida o sebi kada krenemo da radimo vežbe sa ogledalom.

Bilo je to u vreme kada se moj svet urušavao pred mojim očima, a ja ranjena neslavnim završetkom mog braka, bolje rečeno – raspadom moje iluzije braka. Puf, kao kada duneš u zreo maslačak… Razapeta između posla i negovanja bolesnih roditelja, potpuno nesvesna sebe, svojih potreba, nošena inercijom života o kojem nisam mnogo ni stizala da razmišljam. Jer sam bila rešena da budem jaka i uspešna, da pokažem sebi da ja mogu. Da mogu sve što sam mislila da želim.

Sećam se tog, jednog od mojih prvih velikih uvida o tome da sam ustvari ja odgovorna za iskustva koja prizovem u svoj život. Prilično nova teorija u to vreme za mene. Dobro, možda to i jeste tako. Ali kao da sam ja htela sve te nemire i probleme… pa nisam! I ne razumem. Rad sa ogledalom mi je pomogao u tome da osvestim svoj deo odgovornosti.

Sve do tada sam samo pokušavala da razumem, pa zatim i da probam ponešto što sam čitala i slušala na teme vezane za pomaganje sebi samom u izlečenju svog života, jer sam osećala da nešto debelo nije u redu. Počela sam sa knjigom Lujze Hej – “Kako da izlečite svoj život” i sa “Tajnom”. Prvo naravno knjige, jer nisam u to vreme imala s kim da razgovaram o tim temama. Ili možda ja još nisam bila spremna za to?

Sledeći instrukcije iz knjiga, pokušavala sam da pišem, mislim i naglas govorim afirmacije. Misli su mi bile suviše konfuzne, nisam imala koncentracije, uglavnom sam ih pisala, ujutro, uveče, kad god se setim.

Sve će biti dobro. Sve je već sada dobro. Puno ispisanih stranica sa tom jednom rečenicom… A svet mi se rušio… I gde god bih se okrenula – samo zid.

Onda sam htela da pokušam i te vežbe sa ogledalom.

Hajde da probam, ionako ne koštaju ništa a i ja nemam šta da izgubim.

Kako? Lepo. Obično uveče, posle pranja zuba i skidanja šminke, pred spavanje, stanem ispred ogledala u kupatilu, gledam sebe u oči i kažem: „Snježana, volim te i prihvatam baš takvu kakva jesi“.

Smešno mi… Ne verujem sebi… Hm, dobro je da me niko ne vidi! Probam ponovo. Onda vidim obrve i uzmem pincetu… Pa probam opet… Lažem i osećam da lažem sebe… Ne znam tačno da li laže ova s ove strane ili ona u ogledalu, ali osećam se neugodno u laži i jedne i druge… Smejem se sama sebi, uzdahnem, prevrnem očima i odem da spavam… Sutra se radi…

I tako mnogo noći… ponekad i ujutro… Uglavnom s nevericom i nekim polukiselim osmehom samoj sebi, u ogledalu. Bez neke vidljive, osetne promene u meni.

Ali, ovaj put sam bila čvrsto odlučila da budem uporna i istrajna sa tim vežbama pred ogledalom. Ne zato što sam hrabra, nego zato što sam bila očajna i tako duboko nesrećna da se nisam usuđivala to ni sebi samoj da priznam. Lakše mi je bilo da se smejem sama sebi. Znači – sutra opet ispočetka… i tako… 

Onda jedne večeri, lako uhvatim svoj pogled „isprve“… i gle sad, ne zbunim se! Znate onaj pogled, onaj prodorni, dugi i duboki pogled, moje nove, sad već prijateljice, iz ogledala, zagledam se i… ćutim. Gledam i ćutim. Zatečena, nemam ni jedne misli. Zalepljena za ogledalo pogledom u sebe.

Potonem u te moje crne oči, duboko jeste i nekako toplo… ne mogu da se otmem, a i ne želim iz tog neočekivanog zagrljaja pogledom iz ogledala… Osećam da se u meni pokreće nešto drugačije… novo a nekako poznato… duboko i još daleko, a ipak nekako neočekivano moje i blisko… probija se iz gomile raznih tuđih slika, reči i rečenica nataloženih u meni godinama… 

Gledam, gledam… gledam i tonem kao u tudje oči da tonem, savijam ramena pod teretom i silinom tog nepoznatog osećaja, klecaju mi kolena i panično se hvatam rukama za lavabo ispred sebe da se ne bih srušila na pod… neki tektonski trzaj u telu mi se otme uz jak uzdah, kao ropac i onda kreću suze… znate one, tople i velike koje ne znate odakle vam dolaze, one suze koje ne možete ničim da zaustavite… one od snage i od ganutosti na nekom jako dubokom nivou… One suze nekontrolisane, sa teškim uzdasima koji vas uplaše svojom dubinom, težinom, snagom… i – lepotom.

Prepoznajem u tim očima sve moje dečije snove, sve izraze sa fotografija iz detinjstva, sve strahove i nade… Setim se te male devojčice i njenih čežnji, njene čistote i nevinosti… I sve me to pogodi negde duboko gde nisam ni znala da me još ima…

Nemam predstavu koliko to traje i šta ili gde me tačno to toliko boli ili samo dodiruje… ali nekim novim, nežnim glasom kažem: „Snježana, volim te i prihvatam baš takvu kakva jesi.“ I osećam se prvi put dobro i udobno sa tom izjavom sebi, prvi put u životu. I onda ćutim i plačem, dugo… baš dugo…

I dalje nesvesna protoka vremena, a i bez želje da znam koliko je to trajalo, kao ni kako mi je ovo pošlo za rukom, bila sam jako zbunjena i neobično budna… I uznemirena i opet nekako u dubokom miru.

I nekako slobodna sama pred sobom..

Da, nekako novo i drugačije budna. I izadjem na terasu, u to vreme sam pušila dosta, zapalim cigaretu pokušavajući da shvatim šta se to tamo medju nama dvema dogodilo… 

No, moje misli odlutaše u letnju noć i navreše sećanja… Odakle li samo dodjoše? Gde uopšte čuvamo sećanja? Sedim, pušim i sećam se, nekih dogadjaja o kojima nisam mislila dugo vremena… 

Moj bivši muž, kad smo se tek upoznali… u to vreme tek diplomirao na pravnom, bio je počeo da radi kao advokatski pripravnik, dok ja sam već uveliko radila u poznatoj i velikoj firmi koja se bavila modom, tako da bila su mi poznata pravila odevanja u poslovnom svetu. On je jednog hladnog zimskog dana otišao na sudjenje u perjanoj jakni za skijanje i kolega sudija ga je upitao, sa puno takta, pred punom sudnicom: „Kolega, da li ste Vi pošli na skijanje ili ste došli na sudjenje?“

Kad mi je to ispričao, odmah sam mu rekla da je zaista vreme da kupi pristojno odelo, kravatu, košulje, i da poštuje kodeks poslovnog odevanja ako želi karijeru. Naravno, odemo u prodavnicu zajedno i izaberemo dva odela, 2-3 kravate, 2-3 košulje, na rate, na moje čekove. I ja ponosna što oblačim svog čoveka, što umem i mogu. Razumela sam to jer sam i sama uskočila iz patika, šarenih krpica i farmerki u strožija odela i kostime, svilene bluze i odgovarajuće ešarpe. Diskretan nakit i tašna od iste kože kao kaiš i cipele su se podrazumevali.

To veče, u našem društvu, izjavim kroz smeh, dok se on kicoški hvalio novim krpicama, govoreći to kao dobru šalu: „Dragi moj, ja ću od tebe da napravim čoveka i advokata, a onda će da mi te ukrade neka pripravnica…“ Da, da, svi smo se smejali duhovitoj šali… 

Nasmešim se i ja opet, tu na terasi, godinama posle toga, toj epizodi koju sam gotovo zaboravila, i onda mi neko s neba na glavu prosu kantu hladne vode sa sve kockicama leda koje me zaboleše skakućući po mojoj svesti – pa to sam ja prizvala!!!! Opa! Da, JA sam to prizvala! Kakvo trenutno otrežnjenje za mene! Znate, moj voljeni bivši muž me je nekoliko godina posle te moje šale ‘ladno ostavio zbog pripravnice 14 godina mladje… I s njom ima danas troje dece, neka su živa i zdrava.

Sigurna sam sada da sam nesvesno vođena tom izjavom i sama puno doprinela takvom raspletu stvari. Sigurno jesam. I nije to cela priča, naravno, ima tu još puno toga, što je za neke druge teme. To je bio tek moj početak dubokog razumevanja svega što mi se dešavalo i moje, samo moje odgovornosti za to. A i za sve ostalo…

Tada je zapravo sve počelo da se slaže u meni, slaže se još uvek i danas, kao lego kockice ili Ikeina polica za knjige po šemi u uputstvu za upotrebu. Jedino što nam niko, ni roditelji, niti ijedna škola ne daju uputstvo za upotrebu sopstvenih misli i reči, do toga jedino dolazimo kroz svoje lično iskustvo.

I samo to je najvrednije učenje za svakog od nas – sopstveno iskustvo.

I eto, bila sam tu, na terasi, potpuno u šoku zbog onog čuda pred ogledalom i odmah zatim otkrića moje odgovornosti za moja životna iskustva… I uplašila sam se. I obradovala sam se. Zbunjena i tim uvidima i svojim uzburkanim osećanjima.

Te noći naravno nije bilo spavanja… Ali sam mnoge lepe i manje lepe epizode iz svog života „spojila“ sa svojim izjavama ili mislima i iskustvima proisteklim nakon toga… Plakala i smejala se.

Ceo moj život je bio osvetljen nekom novom i jasnom svetlošću uvida (unutašnjeg vida). Ta pomešana osećanja i moj otpor tim novim istinama polako su se slegali u meni kreirajući odluku. Da biram reči. Da pazim šta pričam, kako se šalim sa drugima, a posebno obazrivo sa šalama na svoj račun. I da biram svoje misli. Jako pažljivo. I da nastavim da radim sa ogledalom. Što radim i danas. I da, naravno da mi se omaknu misli koje mi se ne dopadaju, ali ih prepoznam. I zamenim.

Sad ovu epizodu prepričavam na mojim radionicama i smejemo se. Tad je bolelo. Baš, baš. Odatle one suze, valjda. Sada sam zahvalna na tom iskustvu svesna da je to samo jedan delić moga puta.

A nešto se sad mislim, možda je još onda moja intucija pokušavala, kroz moju šalu, da meni kaže: „Ne udaji se za tog „čoveka tvog života“, ostaviće te zbog pripravnice!“

Još istražujem ovu ideju, no sad znam da će mi moja intuicija i tu pomoći, sad je slušam! Sad znam i osećam. I sve više verujem tome što osećam.

I još nešto, jako važno: ne mora uvek uvid da nam dolazi kroz suze i patnju. Mnogo puta dolazi kroz radost i smeh. Evo jedne takve priče ovde.

A kako je kod vas? Radite li vežbe sa ogledalom? Pišite mi o tome!

Hvala vam što me čitate.

Neka je vaš put, kao i moj, obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću…

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published.