O strahu…

 
 
 
 

10.10.2018.

 

Svi smo ga nekada osetili. I onaj realni, od stvarne opasnosti i onaj imaginarni, od nečeg prilično nejasno definisanog. Kada se dešava, uopšte nije smešno. Strašno je.

A opet, nekim strahovima, i svojim i tuđim, smo se verovatno i smejali, ali tek kada su prošli.

Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija  i ima mnogo istraživanja o strahu. I mnogo varijacija straha, odnosno načina na koji se pojavljuje u našem telu i u našoj svesti. Gotovo sve neprijatne emocije i osećanja imaju koren u strahu.

I toliko ima citata, narodnih poslovica i misli o strahu i svi su tačni… Možemo pričati mnogo o strahu i strahovima. Ali kada ga osećamo, sve priče padaju u vodu, ne vrede nam mnogo.

Inače, strah se manifestuje u telu različito kod svih nas, a različito ga i doživljavamo.

Neki smatraju da je strah suprotnost ljubavi. Ali i suprotnost – nesigurnosti, čini mi se.  Ljubav je sigurna. (Ako znamo šta jeste ljubav, zar ne? 🙂

Važno je razumeti da strah je deo svakoga od nas, kao i ljubav. Ako od njega bežimo, ima ga sve više. Kada ga prihvatimo, možemo nešto i da naučimo od straha.

Nekada je strah sjajan motivator, jer mnogi od nas radimo sve da ne bismo osećali strah. Nekada nam je odličan čuvar i vodič, jer nam pokaže gde da idemo a gde ne, ili šta da uradimo a šta ne.

A nekima je i veliki izazov. Ekstremni sportovi su tu da nam podignu adrenalin. Svakako strah izaziva određene biohemijske reakcije u telu, koje opet pokreću druge reakcije koje uslovljavaju naše stanje i zdravlje.

Neki od nas se upletemo u strah pa ne možemo ništa drugo. Takav strah, od nečega što možda može biti, a ne mora, jeste samo – misao. Misao možemo da menjamo. 

Često se dešava da većina nas se suočava sa strahom tek kada nam je suočavanje sa strahom jedina opcija. Tad shvatimo koliko je strah dragocen i koliko naših potencijala leži u nama zaklonjeno našim strahom.

Strah je ustvari naš veliki dar, kao i sve druge emocije. Ipak, kao i svaki dar, i strah je upakovan i potrebno je otpakovati ga da bismo taj dar videli.

Strah je mentalna kategorija koju kreira naš um, iluzija. To nikako ne znači da je to loše. Nekada je korisno, može nam i život spasiti. Ipak kada nas sputava i blokira, tad je nekoristan i vredi se pozabaviti s njim.

Nešto se desi u telu, neka senzacija, neko treperenje, stezanje, bockanje, grčenje ili spazam, a naš um to, na osnovu prethodnih iskustva sa tim, prevede kao strah. Ustvari, to je samo kretanje energije kroz naše telo, ali mi impulsivno napravimo otpor jer to definišemo kao strah. I taj otpor nas, pogotovo ako dugo traje, boli.

A šta da radimo kada se strah pojavi, kada ga osetimo u telu, kada prepoznamo tu vibraciju i kad um odmah krene da traži kako da ga zaustavi ili odbaci/postisne? Šta je ispravno uraditi tada? Kako razrešiti strah? Kako se osloboditi straha da se više nikada ne pojavi?

Nije lako, pogotovo ako je strah veliki.

I opet, koliki je strah, to je samo naše. Moj strah može nekom biti smešan, a meni nerazumljiv nečiji tuđi strah. Kao i sve ostalo i ovo je jako subjektivna stvar.

Zato je dobro krenuti malim koracima. Lakše je suočiti se sa malim strahom, pa kada naučimo kako, biće lakše posle i sa velim strahom. Mada ima puno ljudi koji kada prepoznaju strah, upravo tada idu dalje, zažmure i uđu u strah. 

Proverite sa sobom kojoj grupi vi pripadate. Ako od straha bežite, onda vam ovo može možda biti korisno. Hajde da otpakujemo svoje darove 🙂

Kako?

Prvo – priznati ga sebi. Čim ga prepoznate. Da, plašim se toga i toga. Jednostavno tako. Već samim tim, pogotovo ako to kažemo naglas, gotovo momentalno možemo osetiti olakšanje u telu – ramena se spuste, mišići se opuste, disanje se spontano produbi i produži.

Drugo – osetite ga u telu. Gde je? Šta se tačno dešava? Opišite ga sebi. Kako se kreće po telu, gde zastaje? I – dišite. Često zaustavimo disanje kada se strah pojavi. Disanjem ga propuštamo i sagorevamo. Setite se da – dišete.

Naprimer – ako se plašite neke jednostavne stvari, npr. da kažete naglas svoje mišljenje o nečemu. Prihvatite ga i pratite ga u telu. I dišite. Za početak. 

Treće – dobro je prisetiti se i kada se to isto već desilo i kako smo to rešili. Sigurno je da se strah često ponavlja u istim ili sličnim okolnostima. Prisetite se kad, kako, s kim, uporedite senzacije u telu, svoje reakcije i trenutak kada je strah nestao. Kako sećanje seže dalje u prošlost, doći ćemo i do momenta u detinjstvu kada je strah nastao.

I četvrto, možda i najvažnije – uvek je korisno i ohrabriti sebe, odnosno to dete u nama koje se plaši. Sada, kao odrasli možemo mi, ako već tada nisu mama i tata, da tom detetu pružimo ruku, zagrljaj i da budemo tu za njega. 

Posebna kategorija je strah od nepoznatog. To je možda najčešći strah i uglavnom nesvestan.  Pa ga pakujemo u razne izgovore, opravdanja, razloge. Vežbajući kako da prihvatimo i rastvorimo u sebi svoje male strahove, istovremeno gradimo svoj unutrašnji kapacitet da se polako suočimo i sa većim. Polako i sigurno.

Kada u sebi propustimo strah, otvaramo prostor za nešto novo i lepše. Radost, kreativnost, hrabrost, slobodu. Zato vredi ući u ovaj proces.

Da je to uvek lako uraditi – nije. Da ide brzo – ne baš uvek. Možemo obećati sebi da ćemo sada primetiti, pratiti i prihvatiti svoj strah, pa polako početi raditi na njemu. 

Evo i jedna jednostavna i vrlo efikasna vežbica:

Važno je da se piše. Dakle, odvojite bar pola sata ili više, na čistom papiru ili u svom dnevniku napišite: “Da se ne plašim ja bih… ” završite ovu rečenicu barem deset, petnaest, trideset puta i pustite da izađe sve ono što biste hteli, voleli, želeli i mogli da uradite da nema straha u vama. Šta biste uradili, šta biste rekli i kome, šta biste započeli a šta završili, kuda biste išli i kako… Možda vas neki odgovori i iznenade… 🙂

Ponovite vežbu sledeće nedelje i pratite šta se dešava…

Dugo to radim i polako dolazim do korena svojih strahova. Tada počinje isceljenje.

I vremenom, isceljujući razne strahove, stigla sam i do straha od nepoznatog, od nesigurnog. Pa sam se setila jedne lepe priče, pročitajte je OVDE.

Pomislim sada: radeći sa strahovima, daleko sam dogurala, vredelo je. Bravo ja! 🙂 i bravo za vas koji ovo čitate! 

 

 

A kako vi osećate svoje strahove, kako gledate na njih? Šta vam pomaže? Čega se uopšte plašite?

Grlim vas ljubavlju koja je mnogo veća od straha.

 

Hvala vam što me čitate.

Neka je vaš put, kao i moj, obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću.

 
Snježana Sredojević

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *