O putovanjima…

 

17.11.2016.

Da nas putovanja oplemenjuju i čine bogatijima, mislim da nam je svima poznato. I da se iz svakog putovanja može napisati bar jedna priča, ako ne i ceo roman, postalo mi je jasno kada sam otvorila ovu temu za pisanje. Pa sam se prisećala, pa gledala fotografije, pa… na kraju probah da smestim sva moja putovanja u jedan blog post, mada ću se nekima i vratiti da dopišem iskustva koja mi i danas mnogo znače i donose radost.

Puno sam putovala ceo moj život. I privatno i poslovno. I za vreme sankcija. I kada realno nije bilo mogućnosti, uvek sam dobijala vize i stizale su prilike i novac za putovanja. Ima mesta u koja bih uvek volela da se vraćam, najpre naravno zbog ljudi koje tamo poznajem i koje uvek volim, pa zbog posebnih emocija i (o)sećanja koje iz tih mesta u sebi nosim.

O putovanjima raznim po Evropi mogla bih da napišem nekoliko knjiga. O Rimu, Pragu, Lisabonu, Roterdamu, Salzburgu, Madridu, Amsterdamu, Dizeldorfu, Pragu, Krakowu, Kopenhagenu, Marbelji, Kelnu, Milanu, Hamburgu, Luksemburgu, Cirihu, Beču, Malmeu, Budimpešti… uvek im se svima rado vraćam, bar i na vikend…

Zahvaljujući mojoj dragoj kumi Sonji, mojoj sestri koju rođenu nemam, u Los Angelesu, sa prvog putovanja po Americi davne 1996. godine sam donela mnogo utisaka i fotografija… Fascinirana veličinom zemlje i gradova, lakoćom i izobiljem u kojem su živeli, običnim životnim problemima s kojima su se suočavali za razliku od tema i problema u to vreme ovde u našim domovinama, zaslepljena Diznilendom, Las Vegasom, Brajs kanjonom, sjajem Holivuda i veličinom i savršenom organizacijom Dodžers stadiona.

Ponela i par sekundi osećaja filmske dive na slikama ispred moje SNOWWHITE ružičaste zvezde na čuvenom Sunset bulevaru, kao i u filmskim studijima gde su me vodili. Kad smo došli u Diznilend, prvo su me slikali ispred Snežaninog zamka, pravog, kao iz bajke. Kako je sve to bilo različito od života u našoj ratom rasturenoj domovini. Bila sam zahvalna što sam imala priliku baš tada da vidim kakav život može da bude. Živeti kao sav normalan svet, baš tako. Tad mi je to bilo jako potrebno.

Vraćala sam se u Ameriku više puta tokom svih ovih godina, od Njujorka, preko Floride i Arizone, do naravno uvek Los Angelesa i uvek se tim putovanjima radujem. I uvek je u tim posetama bilo glamura, poseta fensi žurkama, premijera mog omiljenog filma „Čokolada“ sa Žilijen Binoš i Džonijem Depom… Crveni tepih i neke od zvezda u lokalnim restoranima, pabovima i bilijar klubovima.

Rusija je… velika i lepa. Sent Petersburg ili Lenjingrad, kako se zvao kada sam ga prvi put posetila sredinom osamdesetih prošlog veka je najlepši grad na svetu. Sećam se, i uvek naježim od uzbuđenja pri tome, onih sati provedenih u Ermitažu. Kada budem išla sledeći put, odvojiću par dana samo za Ermitaž. A Moskva je priča za sebe. Mnogo se promenila od tog prvog našeg susreta do poslednjeg 2012. godine. Ostala  je još toliko toga da doživim u Rusiju, vratiću joj se.

Iz Čilea nosim utisak sirove i surove divljine, pogotovo sa krajnjeg juga zemlje, teškog života svuda van glavnog grada, ali i ogromne lakoće prihvatanja života. Pamtim i slobodu ženskog principa, kako kod žena, tako i kod muškaraca, koji tada nisam uopšte razumela. Sada ga tek u sebi osećam i sećam se gde sam slične osećaje imala. Sećam se neke topline i otvorenosti ljudi koje sam sretala i srdačnog prijema na Univerzitetima na kojima sam držala prezentacije, njihove zainteresovanosti i dečije radoznalosti koje su me kupile zauvek.

Iz Argentine u srcu nosim mnoštvo lepih i dragih slika i (o)sećanja sa mojom južnoameričkom porodicom, mojom kumom i njenom divnom decom. Ali pamtim jednu scenu na ulici… Vraćala sam se iz šetnje kasno posle podne sa njenom mamom i decom i primetila sam da su ljudi na ulici počeli da zastaju i svi da gledaju u istom pravcu. Odjednom gomila ljudi, koji idu s posla, šetaju s decom ili vode pse, nose torbe i kese sa namirnicama, svi zastaju i svi gledaju u jednom pravcu mirno, samo stoje i dišu, i svi su nekako ozareni. Brzo sam odustala od pomisli da se nešto desilo pa gledaju, jer su svi bili mirni i fokusirani. Prišla sam, pogledala u tom pravcu i shvatila da gledaju zalazak sunca. Nebo je bilo nestvarno lepo u svim bojama duge i bacalo je onu čudesnu difuznu svetlost od koje su svi delovali tako mirno, lepo, usredsređeno. Kakav trenutak! Kakva spontana oda prirodi i životu. Potrajalo je možda pet minuta i kako je sunce potonulo na horizontu, svi su nastavili svojim putem. Spotanost, lepota i radost tog trenutka podeljenog sa strancima na ulici me je potpuno fascinirala. Kao i već čuveni ples po trgovima i na ulicama. Plešu svi, i mladi i stari, i lepi i ružni, i visoki i niski, baš svi. Plešu plesa radi i kao da ih i ne gleda niko. Plešu sebe radi i uživaju u tome. Samo mi turisti u tome vidimo atrakciju a njima je to život.

Afrika, koju sam upoznala kroz krajnji sever i krajnji jug je takođe priča za sebe. Surovost, divljina, potpuno drugačija kultura, običaji, boje, mirisi, nebo… sve je drugačije. I sve obojeno životom življim možda nego igde drugo. Vraćam joj se uvek rado. Pisaću i o tome jednog dana, sigurno.

Japan, ah! čudesni, zagonetni, kontroverzni, divni i moj voljeni Japan. Mnogo sam radila sa Japancima i tako mnogo naučila od njih… Zahvalna sam životu za sve te prilike. U samom ogromnom i lepom Tokiju sam se, od prvog dana kada sam tamo sletela pre više od 10 godina i godinama mu se vraćala, uvek osećala kao kod kuće. Lako sam se snalazila u tom ogromnom gradu istraživajući ga koliko su mi brojne poslovne obaveze dozvoljavale. Uživala u svakoj, inače dosta zahtevnoj konverzaciji s Japancima. Ono što je moj najveći utisak o Japanu je taj čudesni spoj tradicije i modernog koji se vidi na svemu. I institucija naklona o kojoj često razmišljam. Podjednako vam se poklone i u prodavnici i u liftu, i konobar u restoranu i predsednik i vlasnik milionske internacionalne japanske kompanije sa kojim sam sarađivala. Vrlo neobičan pozdrav koji sam tako lako odmah prihvatila i uzvraćala najbolje što sam umela, uz par konvencionalnih fraza na japanskom koje sam naučila. I primećivala sam malo iznenađenje, zatim čuđenje, potom poštovanje Japanaca koje sam sretala kada bih uzvratila naklon i kada bih im dala, držeći je sa obe ruke vrhovima prstiju, moju vizit karticu na japanskom. Jednom sam zamolila jednog japanca da pročita šta tamo tačno piše i on je na savršeno čistom srpskom, samo čitajući kako piše, izgovorio moje ime, prezime i zvanje. Još jedno iznenađenje za mene, još jedan divan poklon Japana meni. Od cele moje prethodne karijere čuvam još samo te vizit karte na japanskom i na arapskom. I naravno sva (o)sećanja.

Kada se spomene Japan, uvek mi je prva u mislima scena kojoj sam prisustvovala kada sam, čekajući svoj let, pila kafu na aerodromu i gledala kako se ukrcava neki drugi avion. To su oni fini mali kafei na samim ulazima u avion kroz čije prozore možete gledati avione i sve što se dešava pre samog leta: proveru aviona,  sipanje goriva, dovoz prtljaga i keteringa, ukrcavanje putnika… Naravno svaki od tih velikih aviona opslužuje gomila ljudi. Svi kao mravići vredno trče oko aviona, dovoze i odvoze se ona specijalna mala vozila, utovaraju kolica i palete… Iz perspektive iz koje sam to posmatrala sve je izgledalo kao animirani filmić. Onda se avion, spreman za poletanje lagano odvojio od ulaza, zatvorio vrata i krenuo ka pisti za poletanje. Svi oni ljudi koji su do tog trenutka pažljivo brinuli o njemu, su se postrojili i kako se avion okretao i udaljavao, napravili nekoliko zajedničkih poklona. Kome?

Sačekali su par sekundi, pa ponovo, svi kao jedan, dubok naklon. Gledala sam pokušavajući da razumem. Iz iskustva znam da, kada se uđe u avion, pogotovo u one velike interkontinentalne, svi su zauzeti smeštanjem i sebe i prtljaga, osmatranjem saputnika koji sede pored, zamenom sedišta, biranjem časopisa, knjige ili filma za dugi let, osoblje obavlja provere, upoznaje vas sa avionom i letom, obično se dok avion rula ka pisti daju instrukcije za slučaj opasnosti, za upotrebu maski… Piloti su fokusirani na instrument tablu… ko onda gleda te ljude koji se poklanjaju?

Mnogo kasnije, kada se u meni otvorilo pitanje gordosti i poniznosti, prvo mi se pojavila ta slika u svesti. Tek tada sam shvatila da oni poklon daju kako radi drugih ljudi s kojima su u kontaktu, isto toliko, možda i više i radi sebe. Možda i na prvom mestu radi sebe. Još uvek ponekada razmišljam o tome. Možda to i nije tako u njihovim očima, ali meni je ta slika bila potrebna da razumem neke svoje uvide.

Pamtim i jedan romantični valcer na 42. spratu New Otani hotela u Tokiju sa pogledom na planinu Fuji. Nestvarno. Da li je uopšte i bilo ili je i to scena iz snova? Ili iz neke paralelne stvarnosti u kojoj više nisam odavno. Kako god, (o)sećanja i na tu sliku su divna.

I zajedničko za sva moja putovanja jeste da su ljudi svuda isti – obraduju se osmehu i lepoj reči. Ako lepo pitate, lepo odgovaraju. Svi su obični ljudi samo ljudi i svi teže istom – da budu voljeni i prihvaćeni. Ima naravno onih koji misle da su iznad, uglavnom zbog poslova kojima se bave ili zbog onoga što poseduju, ali ako im vi sami svojom ljudskošću date šansu, svi su na kraju – samo ljudi.

I konačno, moja omiljena destinacija na svetu, kuća moja i mesto gde je moje drago i moćno drvo. Havaji.

Na NLP Istitutu sam upoznala mog velikog učitelja Toma Besta, trenera, antropologa, šamana. Čoveka koji je tako lepo plesao sa svojim srcem i dušom, svojim egom, svojim znanjem i spoznajama, i sa svetom oko sebe. Koji je umeo sa lakoćom da učini da se svi ljudi u njegovom prisustvu osete jako vrednim. Srela sam samo nekolicinu takvih ljudi, zasada. Blagosloveni da su. Tu energiju prihvatanja i ljubavi za sve koju je on širio oko sebe želim da ljudi prepoznaju jednog dana u meni. I jedni u drugima. Beskrajno sam zahvalna na mogućnosti da provedem s njim te dane u učenju NLP-a i posebno onih nedelju dana s njim na Havajima. Kako je to magično i dragoceno putovanje bilo!

I kako je zaista sušta istina da nas Univerzum podrži da postignemo sa lakoćom ono što je za nas i za ljude oko nas stvarno važno. Prosto smo vođeni do prave informacije, pravog čoveka, prave odluke!

Tomov poziv za Havaje je stigao neposredno pred Novu 2012. godinu. Kada nam je prethodno leto na pauzama treninga pričao o tome, mnogi smo se prijavili da ćemo doći. Ja sam planirala da to uklopim, ako se datumi usklade, za mojim redovnim poslovnim putovanjem na sajam hrane u Tokiju. Kad je poziv stigao, upravo sam se bila pakovala za moje već tradicionalno skijanje za Novu godinu sa mojim prijateljima iz detinjstva. I rešila da o tome razmišljam kad se vratim sa planine. Tako je i bilo. Prijavila sam se za put sama. Kasnije su istu odluku doneli moj prijatelj Dražen i njegova supruga Jelena. Nismo putovali zajedno, ali smo tamo zajedno otkrivali Maui i – sebe.

Stvarno je čarolija kako smo vodjeni da upoznamo prave ljude i da nam pomognu kad je to potrebno, ako sledimo svoje srce. Sećam se mog osećaja da je potpuno normalno da idem, pa i sama. Iako je rok za organizaciju tako velikog putovanja oko sveta bio svega par nedelja, kartu mi je po izuzetno povoljnoj ceni našla Sandra, hvala joj beskrajno. Sve je išlo sa lakoćom oko rezervacije hotela, rent-a-cara, kuće… Sve se samo otvaralo ispred mene pre nego što bih i zatražila… I pred sam put iz firme uplata lepog bonusa za koji nisam bila sigurna da će biti. Za srećan put. Čarolija podrške života kada mu se prepustimo.

Posle sam često govorila kako je to moje prvo putovanje oko sveta divna personifikacija života: nedelju dana duhovnog putovanja po predivnim predelima i po sebi, nedelju dana čistog, luksuznog hedonizma u hotelu sa 5 zvezdica, sa sve večerama i šopingom i još nedelju dana radeći posao koji sam volela. Baš tako.

Šta izdvojiti da podelim s Vama sa tog putovanja? Volela bih sve, no ni sama se svesno ne sećam svega. Jednog trenutka sam pomislila da mi je žao što nisam vodila dnevnik i pisala sve do čega sam dolazila slušajući Toma kako priča o havajskom Huna učenju i učenjima šamana iz Perua s kojima je živeo i drugovao, šetajući po čarobnim predelima Maui-a, slušajući šum vodopada i talasa beskrajnog okeana… Sada znam da je sve što mi je potrebno s tog putovanja u meni. Tu je i izaći će na svetlost moga bića baš onda kada mi je potrebno. Tu je, u mirisu okeana koji osetim ponekad u sred grada, uvek u pogledu na ptice, u zvuku didgeridoo-a koji ponekad sam ušeta u moje uho, u naletu energije koji osećam uvek kada o tome pričam i evo i sad, dok pišem o tome.

Nastavak priče o mom iskustvu na Havajima možete pročitati u besplatnoj elektronskoj knjizi MOJ PUT POVRATKA SEBI u kojoj ćete naći i pitanja koja su meni pomogla da se otvorim za ovakva putovanja i iskustva.

Hvala vam što me čitate.

Do neke sledeće priče s putovanja,

Neka je vaš, kao i moj obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću!

 

 

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published.