O osećaju sigurnosti

27.12.2017.

Ili jedna lepa priča sa skijanja…

Bilo je to pre nekoliko godina, na skijanju na Vlašiću. Vlašić je planina moga detinjstva i moje mladosti. Kada sanjam planinu to su neki predeli sa Vlašića. Kada sanjam skijanje, to su te staze koje bih, čini mi se, mogla sve da žmureći odvozim.

Nekada smo znali biti prvi “na žici” ujutro čim se otvori, pa do poslednje vožnje kada se sunce spusti sasvim nisko. Sada je to malo opuštenije – par vožnji, pa pauza da se prozbori koja i popije čaj.

Taj dan sam imala veliko zadovoljstvo da skijam sa decom od mojih prijatelja, njih nekoliko, uglavnom tinejdžerskog uzrasta, i slatku “obavezu” da ih pripazim, dobacim neku čokoladicu ili mandarinu iz ranca, teram da nose kape i rukavice. No, skijali su bolje od mene, tako da su oni više pazili mene 🙂

Nekih pola sata pre zatvaranja staze sam ih sve ispratila kući, odnosno u vikendicu, a ja otišla da vozim bar još jednu, dve vožnje sama sa svojim mislima i (o)sećanjima.

I baš kada je momak na početnoj stanici lifta objavio da je poslednja vožnja, moj dobar prijatelj iz školskih dana mi je doviknuo “Čekaj na vrhu!”

Sačekam, naravno, njega a zatim nas dvoje sačekamo još jednog našeg prijatelja, pa nas on povede na svoje omiljeno mesto. Skinemo skije, sednemo na panjeve sa nestvarnim pogledom na zalazak sunca iza jednog od vrhova u daljini. Već su svi skijaši otišli niz planinu, a kada su isključili i ski-lift iza nas, nastala je – čarobna tišina. WOW!

Kakav trenutak…

Tišina koju je samo povremeno ukrašavao snažni huk vetra u visokim borovima iznad nas. Kako je priroda moćna i prelepa! Poslednji odsjaj sunca na već smrznutom snegu sa milion iskrica ispred nas i pogled u beskraj neba. A samo mali okret glavom i mogli smo videti gotovo pun mesec kako se penje uz modro nebo na suprotnom vrhu…

Ćutali smo i upijali svu tu lepotu oko nas… Nije to trajalo duže od petnaestak minuta, ali se temperatura brzo spuštala i uz sve jači vetar je postajalo baš hladno. Moj je prijatelj izvadio pljosku sa domaćom i ponudio nas da se okrepimo, valjalo se spustiti po mraku…

Krenuli smo lagano, noseći svako u sebi, uvide iz ove spontane meditacije.

Čulo se samo škripanje naših skija po snegu… Shhhh levo, shhhh desno… Oni su obojica inače sjajni skijaši i instruktori skijanja, tako da sam ja u tom mraku samo sledila trag i uživala, iako je staza bila prilično neuredna od mnogih skijaša tog dana.

Stali smo negde na pola puta. Tišina je bila nestvarna, duboka, kao i mrak oko nas… gledali smo zvezde… Nije ih bilo mnogo zbog mesečine ali su mnoge od njih svetlucale na snegu ispred nas…

Nastavili smo i u jednom trenutku sam shvatila da su njih dvojica vozili, po nekom dogovoru koji je meni promakao, jedan par metara ispred mene, drugi par metara iza mene…

I baš tada se kroz mene razlio tako dubok osećaj sigurnosti… iako je mračno i hladno i prilično opasno… osećala sam da sam bezbedna… da sa su moji školski drugari tu za mene, šta god da se desi, ništa loše ne može s njima da mi se desi… preplavila me je nežnost što su tako diskretno toliko pažljivi prema meni… Znam da su obojica divni muškarci, pažljivi muževi i očevi, ali ovaj je trenutak za mene bio nešto posebno…

Dok smo ispred vikendice skidali skije i čistili ih od snega, rekla sam im to, obrisavši jednu suzu, onu od vetra. Nasmejali su se uz komentar da je takva vožnja bila praktična, jer ko bi se penjao po nas da padnem… i bilo im je drago što sam to primetila i što sam im to i rekla, iako se ovakve stvari podrazumevaju.

A možda je zaista dobro i lepo ponekada primetiti, reći i zahvaliti se za stvari koje se podrazumevaju

Kad sam stigla u vikendicu, ona moja deca su me sačekala s pitanjem “Pa gde si ti do sada, zabrinuli smo se?!” 🙂 Ha! Ne brinu se više za mene mama i tata, nego deca mojih prijatelja, moja deca! Da nije njih ne bismo ni bili svesni svojih godina… 🙂

Malo kasnije, uz vruću sarmu, najlepši vlašićki sir i domaći hleb prepričavali smo utiske o ovom za mene izuzetnom doživljaju…

I danas, kada uhvatim sebe da se ne osećam sigurno i bezbedno, setim se ove vožnje i onog čarobnog zalaska sunca na vrhu planine. Sa ovom fotografijom lako prizovem iz sećanja u telo taj tako dobar osećaj prapoverenja – da sam bezbedna i da su oni tu za mene…

Hvala vam što me čitate!

Neka je vaš put, kao i moj, obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću!

Sharing is caring!

4 thoughts on “O osećaju sigurnosti

Leave a Reply

Your email address will not be published.