O moći iskrene namere

15.01.2015.

Priča od prošlog leta. Dok sam se spremala na put u Crnu Goru, setila sam se mojih prijateljica iz studentskih dana, Biljane i Vesne iz Nikšića. Obe su bile izuzetno lepe žene. Živele smo zajedno, na istom spratu i lepo se družile u studentskom domu. Biljana, slikarka, se još na postdiplomskim studijama zamonašila u manastir Piperi koji je tada i obnovljen. Nisam je videla skoro 30 godina. Vesnu koju godinu manje. Od zajedničkih prijatelja sam još davno čula da se i Vesna kasnije zamonašila. Mislila sam da su obe u Piperima i planirala sam da odem i do njih da ih obidjem. U Nikšiću sam upitala za njih moje prijatelje, koji su ih takodje poznavali i saznala da su prešle pre par godina u manastir Duljevo kod Budve. Kako je moj put bio iz Nikšića ka Baru, pomislila sam da svratim u Duljevo možda u povratku. Svakako sam želela da ih vidim, jer su mi počesto dolazile u misli u poslednje vreme.

U Baru sam bila gost mog duhovnog brata i prijatelja Dražena i njegove porodice. Još u kolima na putu ka Baru, Dražen mi je dao pozivnicu za promociju knjige tog petka u Domu Kralja Nikole i lako se dogovorismo da idemo.

Odmah po dolasku u Bar, otišli smo u njegov restoran Las Ramblas i dok smo sedeli i čekali piće, njega su posetili momci koji su prodavali knjige Grafičkog Zavoda Hrvatske. Divne i bogato opremljene monografije i enciklopedije. Dražen ih je naravno uzeo nekoliko. Dok su potpisivali papire, ja sam prelistavala knjige i sećala se kako sam 80-tih sa Vesnom kao student radila na sajmu knjiga, baš za istu izdavačku kuću. Prepoznala sam logo, setila se tog vremena i opet s nežnošću pomislila na moje prijateljice.

Onda je došao Draženov prijatelj koji je doneo još pozivnica za pomenutu promociju i seo sa nama da pijemo kafu. Tek sam ustvari tada pročitala sve što piše na pozivnici… izmedju ostalog: govoriće i mati Angelina, igumanija manastira Duljevo. Tad sam tek shvatila i poruku i protumačila sebi znakove koji dolaze već neko vreme, kroz moje misli i sećanja, a sad i u realnosti: to je Biljana. I videćemo se u petak. Prizvala sam je. Kada nam je namera iz srca, tad se zaista nebeske sile udruže da nam nameru i ostvare… Čudesni su i čarobni putevi Gospodnji… Ili je opet moja intuicija htela da me pripremi za susret s njom?

Pošto nisam bila sigurna u njeno novo ime, upitah Draženovog prijatelja da li je poznaje iz svetovnog života i da li je njena sestra sa njom. Da, naravno! To je Biljana i biće to veče na promociji.

Baš sam bila uzbudjena pred promociju, upitana da li će me prepoznati, da li će me se setiti? Da li će pričati sa mnom uopšte? Toliko je godina prošlo… I toliko su nam različiti životi… Ni ona o mom, niti ja o njenom ne znamo ništa…

Par minuta pre početka promocije, Dražen i ja smo ušli u salu i jedva nadjosmo slobodno mesto. Prvi put sam bila u tom zdanju, impresionirana prvo parkom i prilazom, pa i samom zgradom. Koliko samo istorije ima u tim zidovima! Gledala sam slike po zidovima, pomalo začudjena tolikim brojem ljudi na promociji knjige u Baru u sred leta. Puno ih je stajalo sa strane i puno ostalo ispred jer više nije bilo mesta.

Mislim da sam je prepoznala još s ledja. Iako u monaškoj odori, pokrivena da se ne vidi njena lepa kosa, možda malčice pogrbljenija i mršavija nego onda… bila je to Biljana, da! I odmah sam ustala da joj pridjem i javim se. Dok sam prilazila, sa osmehom i skoro raširenih ruku, pogledala me i samo sam u njenom pogledu naslutila osmeh kad je rekla „Izvolite…?“ „Zdravo, Biljana. 83-ća, četvrta, peta, Beograd, studentski dom Karaburma…  ja sam Snježana. Bosanka. Sećaš li se?“

Sekundu duže nego što je potrebno ćutala je i onda me uhvatila za ruke… Da, naravno da se seća… i pita me za ljude iz tog perioda, s kim sam u kontaktu, kako su, kako sam ja i šta ja radim, i govori mi kako sada izgledam bolje nego onda… i grlimo se nekoliko puta, ona mene, ja nju, izmedju reči… i pita me verujem li u Boga, naravno da verujem, i molim li se, a ja nju pitam da li slika još uvek… i govori mi da je sačekam posle promocije, da ne pobegnem…

Promocija je bila lepa, i knjiga je, no sve je to mom sećanju u senci mog susreta sa Biljom, sada mati Angelinom.

Posle promocije, popile smo po čašu lepog manastirskog osveštanog vina i podsetile se „naših vragolija iz mladosti“, kako ona lepo reče njenim mladjim sestrama iz manastira koje su ljubopitljivo prilazile da je nešto pitaju… Nije mi čak smetalo ni što mi se obraćala sa vi, to je valjda njen način, distanca, zaštita… Posle sam razmišljala kako li smo izgledale nas dve zajedno, sa čašama crvenog vina u rukama, ona u crnoj monaškoj odori, a ja u belim lanenim pantalonama i beloj košulji… grleći se i ljubeći, svako malo, ruke jedna drugoj dok razgovaramo, obe ozarene čarolijom tog susreta.

Razmenile smo telefone i pozdrave za drage ljude i njenu sestru, dobila sam poziv da ih obidjem u manastiru i budem s njima, da vidim kako žive i čime se sve bave. Da mi poklone prirodne kreme od voska koje prave. Naravno da ću da odem, prvom sledećom prilikom. Često mislim na njih i radujem se tom susretu. I u medjuvremenu, molim se Bogu i za njihovo zdravlje, kao što verujem da i one mene pomenu u svojim molitvama.

Posle sam sa Draženom pričala o tom zaista čarobnom susretu. I kako je jaka moć čiste namere, iz srca. Dražen me je tada pitao da li bih mogla da se zamonašim i ja, na osnovu emocija koje je u meni probudio susret sa Biljanom. Ponudio se da me tih dana odveze do manastira da ih obiđem. Razmišljala sam… Ne ovaj put. Ono što je meni sada bilo potrebno, dobila sam.

Više je ovo za mene bio susret sa mojom prošlošću. Te sam godine srela, u par meseci, na vrlo neobične načine, tri prijateljice koje nisam videla tridesetak godina. Jednu iz najranijeg detinjstva, jednu iz perioda srednje škole i jednu iz studentskih dana.

Slučajno? Sigurno ne. Sa tim susretima vratila su mi se mnoga sećanja na događaje i doživljaje iz tih perioda mog života. Sa svim mojim upitanostima, zbunjenostima, nesigurnostima i strahovima iz tog perioda, čini mi se. I sa snovima, ushićenjima i idejama iz tog vremena. Mnoga su mi osećanja navrla u svest posle tih susreta. I to mi je bio još jedan znak da je vreme da se vratim pisanju. A kuda će me to odvesti… ne znam. Čudesni su putevi Gospodnji, zar ne?

shadow-ornament

Rezultat svega toga na neki način jeste i moja prva knjiga Anđeli za početnike, 2015 Leo Commerce,

i moja elektronska knjiga MOJ PUT POVRATKA SEBI koju vam poklanjam.

 Hvala vam što me čitate.

Konačno, tako je kreiran i moj online program PUT POVRATKA SEBI.

Neka je vaš put kao i moj obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću.

Snježana Sredojević  

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published.