Menjajmo imenice, zamenice i glagole :)

12.12.2015.

Ko o čemu… ja opet o mom putovanju na Havaje

Toliko toga čudesnog se dešavalo neposredno pre, na samom putovanju i posle, da je mnogo mojih uvida i lepih priča i godinama posle toga, na neki način vezano za taj moj prvi put oko sveta. A put oko sveta i sam jeste pun krug i jeste na neki način povratak sebi, rekla bih.

Dakle, na putu iz Honolulua ka Tokiju, gde sam išla da radim na velikom svetskom sajmu hrane na koji sam išla godinama, prešla sam vremensku liniju, znate onu koja deli juče od danas i danas od sutra. Kada prelazeći je sa istoka preskočite jedan dan. Prilikom ukrcavanja pomisila sam da će se nešto magično desiti, ali sam taj prelazak – prespavala. Kad sam se probudila, već je bio sledeći dan i spremali smo se za sletanje u Tokio. Služili su nam doručak.

I tada mi je sinulo! Još jedna moja igra sa rečima! Tačno pet godina pre ovog putovanja, na jednom poslovnom razgovoru, jedan Švajcarac, investitor (evo kako naše misli i reči investiramo u sopstvenu budućnost:) me je pitao gde vidim sebe za 5 godina, pitao me je to naravno u kontekstu firme i posla. Bez mnogo razmišljanja ali i pokušavajući da budem duhovita u tom krutom poslovnom muškom društvu, odgovorila sam da za pet godina vidim sebe na putu oko sveta. Kako obilazim svoje kupce po svetu ili možda kako uživam trošeći novac svog budućeg bogatog muža na putu oko sveta. Tad je i mene taj odgovor iznenadio, nisam ga bila smislila unapred. Smejali smo se tome i onda vratili na ozbiljan posao, planove, projekcije rasta prodaje i profita, kako to već biva na poslovnim pregovorima.

I evo, tačno pet godina od tada, bila sam na putu oko sveta! Setila sam se te epizode i počela naglas da se smejem zbunjujući moje saputnike… A kako da se ne smejem i to naglas takvom uvidu? Pa ne moraju ni veliki i duboki uvidi baš uvek da nam dolaze kroz muke, bolove i suze, nekada nam dolaze kroz smeh i radost! Sada znam!

Tako to radi! Ah, kako sada pažljivo biram svoje reči! Ni sad mi nije jasno kako sam se bila usudila onda, da na tako ozbiljnom sastanku u vezi sa velikim poslom tako smelo pomislim i kažem tako nešto, u tom trenutku nedostižno za mene i da se sa tim praktično našalim! A, to je sada bila moja realnost! Jer to je bila želja moga srca: put oko sveta i put na Havaje. Doduše, ne samo zbog posla i ne trošeći novac svog bogatog muža…

Ali bila sam tu, na putovanju oko sveta! I odmah misao – zar Univerzum/Život ne pokazuje da baš uvek ima bolji plan za nas, bolji i od naših najsmelijih snova? To je putovanje, na neki način bio odraz onoga što sam tada želela. Jedna nedelja duhovnog traganja i učenja, druga nedelja dana čistog hedonizma i luksuza sa sve šopingom, treća nedelja rada koji volim. I sve to na čarobnim lokacijama u svetu. Nasmešila sam se od srca lepoj kineskoj stjuardesi koja mi je donela doručak, potpuno spremna da radim te nedelje na sajmu u Tokiju baš od srca. I sa idejom i namerom, iz srca, da ću opet da se vratim na Havaje, na nekom svom sledećem putu oko sveta, ali možda ne više istim poslom, a možda i u društvu nekoga koga volim. Verujem da će me Život opet fascinirati svojom kreativnošću. I bit ću ponovo tamo u pravo vreme jer znam da je to pravo mesto za mene.

Kako su reči koje sebi govorimo važne!

Često se setim jedne zanimljive epizode sa NLP Instituta. Radili smo neku vežbu i dok sam pričala koleginici o svojim problemima sa visokim pritiskom i mom strahu od istog, spomenula sam i svoj strah od toga da mi može biti loše u ekstremnim vremenskih uslovima zbog tih oscilacija pritiska. U to vreme mi je već bilo mnogo bolje, ali je strah ostao u meni. Svesno sam se trudila da promenim to svoje uverenje  u “ja odlično podnosim sve vremenske prilike”. Pre nego smo i krenule u vežbu, ona me je odmah upitala: “Zašto baš ta reč – podnosim? To je reč koja već u sebi nosi neku težinu, zar ne?” Zamislila sam se dobro i shvatila da je moj strah ostao u toj reči. Sakrio se u njoj i odatle me i dalje držao u – strahu… Bože, kako su reči važne! Koliko je bitan koren reči i ono na šta nas asocira… Ja se (od tada) odlično osećam u svim vremenskim uslovima, na svim nadmorskim visinama i na svim meridijanima.

Molim vas, pazite kada birate reči kojima govorite (i mislite, naravno!) o sebi! Obratite pažnju na glagole, prideve, imenice. Važno je! Na prvom mestu birajte afirmativne izjave (naš um ne razlikuje negaciju) i one koje podržavaju vas i vaš izbor. Zapišite i onda dobro razmislite o značenju reči. Ako imate nekog bliskog, pročitajte naglas, neka vas koriguje ako u nekoj reči primeti strah. Setite se: iza svake pobede stoji neka borba. Iza zaradjivanja stoji rad.  Jer Univerzum nas sluša, bukvalno. Ako na pitanje “Kako si, šta radiš?” odgovorimo “Evo, borim se”, Univerzum će nam uredno isporučiti još borbe.

A možda je vreme da konačno sklopimo mir i sa sobom i sa svetom oko sebe

Jer, sve dok se kroz život „borimo“, „guramo nekako“, „savladavamo životne prepreke“ još ne razumemo da smo sami sebi svojim rečima i mislima najveći neprijatelji. Kada se od toga dobro umorimo ili razbolimo, tek onda počnemo jako pažljivo da biramo i svoje bitke i svoje reči. Jer svesno birati reči, imenice, glagole, znači svesno birati i svoje namere – a to jeste vid ljubavi prema sebi. Tada možemo konačno da se životu prepustimo i poverujemo mu, tada kroz život plešemo ili plivamo, sve klizi kao uvežbani plesači na podijumu života i onda sebi postajemo najbolji prijatelj i podrška.

I jedna priča o krečenju stana

Mnogo godina pre ovih iskustava, kada sam prvi put čitala o važnosti naših namera i reči, desilo se nešto što mi je palo na pamet evo dok ovo pišem. Živela sam u stanu od 30 kvm, zatrpanom knjigama i sama pomisao na krečenje je bila poziv na avanturu koju nisam želela. I počela sam da umesto “moram da krečim ove godine” govorim i sebi i drugima “tako se radujem što ću da krečim ove godine” zamišljajući onaj svež i čist miris kada se uđe u tek okrečen stan. To je tada bila jedna od mojih novogodišnjih odluka, koje sam se uredno držala.

Negde sredinom leta sam dobila poziv da učestvujem kao jedan od govornika na jednom svetskom kongresu u Portugalu. Neposredno pred sam put čula sam se sa drugom koji je u to vreme leti krečio stanove. I – samo se otvorilo: pitala sam ga da mi okreči stan, a on je bio slobodan baš te nedelje kad sam ja išla u Portugal! Ostavila sam mu ključ od stana i vratila se s puta u čist, sveže okrečen i sređen stan. Kako može bolje od ovoga? 🙂

Reči nose energiju naše namere. Kao i misli. Pisala sam o tome i ovde. Imala bih još puno primera da vam ispričam o tome kako to reči zapravo nose energiju naše namere i kako nam posle realnost pokaže tu našu nameru, koja nam se nekada dopada, a nekad baš i ne. Takvo jedno bolno moje iskustvo sam opisala u tekstu o radu sa ogledalom. Namera koja se ostvari jeste uvek bila iskrena, samo je pitanje da li je bila i svesna. Često to otkrijemo tek kada nas realnost iznenadi – obraduje ili razočara. Zato – birati svesno reči, imenice, glagole, birati svoje namere svesno zaista jeste prava ljubav prema sebi.

Ako još niste pročitali, najlepšu priču sa Havaja podelila sam sa vama u mojoj knjizi MOJ PUT POVRATKA SEBI koju vam poklanjam. Preuzmite besplatno ovde.





I volela bih da čujem vaša iskustva? Koliko vama znače reči? Razmišljate li o tome? Koliko pažljivo birate ono što mislite, govorite, pišete?

Hvala što me čitate.

Neka je vaš put, kao i moj obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću!

Snježana Sredojević

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *