Kako sam napisala i objavila svoju prvu knjigu

Anđeli za početnike Snježana Sredojević
24.04.2016.

Ceo moj život, knjiga mi je bila najbolji prijatelj. Radije bih sebi kupila knjigu nego novu šminku ili komad garderobe. Čitala sam sve – i biografije i putopise, klasiku i moderni roman i popularnu psihologiju. Poeziju ponekad. Vraćala sam se knjizi „Srpsko ljubavno pesništvo“, Desanki, Liberu Markoniju, Miki Antiću, Jesenjinu, Majakovskom, Aragonu, kasnije otkrila Hafiza, Džubrana i Rumija… I na svim mojim službenim putovanima sam uvek imala knjigu-dve uz sebe. Sva moja čekanja, a bilo ih je, su bila uglavnom ispunjena čitanjem.

Kada razmišljam o tome danas, pomislim da sam, gutajući knjige ceo život, nesvesno tražila u svim tim knjigama dozvolu da se i sama prepustim pisanju. Svi ti autori su prošli kroz taj prelep i čaroban iako ponekad vrlo bolan proces stvaranja.

Otvaranja sebe prvo sebi, a da bi mogli dati sebe i drugima. Istraživanje svojih tananih osećaja, i ushićenja naletima inspiracije i strahova i sumnji u sebe. Preispitivanja svojih motiva i reči, i sumnji u svoje osećaje i svoju kreativnost. Sumnje u svoje veštine i u svoje rečenice, upitanosti o kvalitetu i vrednosti svoga dela. Prevazilaženje istih. Kroz agoniju, odustajanje i vraćanje. I više puta to sve ponovljeno. Sve to traje. I iscrpljuje dok iznutra gorimo u osećanjima i rečima koji traže svoj put. A onda sledi onaj najlepši deo: prepuštanje. Prepuštanje kao odustajnje od strahova i sumnji. Predavanje sebi i svom unutrašnjem nagonu. Pisanje radi pisanja, sebi, otvoreno o sebi, bez zadrške i bez analiza i pitanja.

Mnogo jednostavnije, direktno iz duše sam pisala gotovo svakodnevno dok nisam počela da radim. U Gimnaziji osvajala konkurse pesmama i pričama, dobijala nagrade… Živo se sećam i sećaću se ceo život januara 1984. Tada je moju pesmu pročitao divni Vlada Jevtović svojim dubokim baršunastim glasom u kultnoj emisiji Ozon na Radio Beogradu. To je bio vrh. Nakon toga se to nekako u meni (u)gasilo.

Prestala sam da pišem kada sam završila fakultet. Do tada mi se još znao provući neki stih ili priča zabeležena na marginama  knjiga iz kojih sam učila o ekonomiji  ili na poslednjim stranicama po sveskama sa predavanja. Onda je nekako sve stalo. Ugasilo se definitvno. Udario me i spreda i od pozadi i sapleo sam život, svom silinom krajem osamdestih. I stanje u svim mojim domovinama i firmama i u meni samoj, a da nisam otišla iz ovog grada.

Ponekad se dešavalo da me stihovi probude u sred noći, kao nekada. Ali nisam više kao nekada držala svesku i olovku pored uzglavlja da bih ih zapisala i tako su zaboravljani do jutra. I ako bih pisala, jako retko, bile su to ogromne tuge i beskrajni očaji.

Mnogo godina kasnije snovi su mi pomogli da se vratim pisanju. Kako se moj put ka sebi razvijao i otvarao ispred mene, u svoj svojoj muci i lepoti moj put ka sebi,  (i još snažnije unutar mene, jer je put ka sebi unutrašnji posao pre svega) na red su došli i snovi i analiza snova.

Jer moj put ka sebi je ponekada bio kao da silazim u podrum sa malom lampom u jednoj ruci, a drugom rukom pipam u polutami neosvetljenog dela tog podruma… pa otkrivam jednu po jednu prostoriju… neke su pretrpane starim stvarima, upotrebljenim i iskorišćenim poodavno, skoro raspadnutim. Neke prostorije su sablasno prazne, neki hodnici još zazidani, a neki su vodili u još dublji mrak… Kasnije sam otkrila da neki od tih hodnika vode do podruma drugih ljudi s kojima sam se u svom traganju povezivala. I to istraživanje traje i danas…

Dešavalo se to pre oko dve godine… Stalno sam se u snovima vraćala u moju devojačku sobu u roditeljskom stanu, sobu iz koje sam diplomirala, i iz koje sam se par godina kasnije udala. Stalno sam tamo nešto tražila i nisam uspevala da to nešto nađem. Menjali su se ljudi oko mene, situacije, razgovori, ali potraga unutar mene se nastavljala iz sna u san, mesecima. Nešto važno, jako važno sam zaboravila u toj sobi…

I jedno decembarsko vetrovito veče dok smo analizirali još jedan san iz te serije, meni bezazlen i skoro pa zaboravljen, umesto odgovora na postavljeno pitanje, ponovo se na mene neočekivano sručio snop svetlosti i blagoslov uvida toliko jak da mi se celo telo jako streslo od udara te energije, grunule su odmah i suze, one velike krokodilske, iz onog mesta u meni gde ceo svemir spava… Zaćutala sam u sekundi. Ćutala, drhtala, plakala i tonula.

Sasvim sam jasno u mom snu videla sebe kako otvaram vrata te moje sobe i sebe na podu pored stola kako sedim, ozarena,  i držim svesku na kolenima i pišem nešto u nju. Kroz staklena vrata terase, ispod zavese se provukla ona meka svetlost zalaska sunca i padala na ta kolena i tu svesku, i mogla sam da osetim miris proleća u toj sobi. I istovremeno slika mene, zgrčene i odsutne, kako sedim na krevetu u drugom uglu sobe, mračnom i hladnom, s tom sveskom, odlučno zatvorenom ispred sebe i plačem.

Znala sam dobro šta je to, ali uopšte nisam o tome mogla da (pro)govorim, zanemela od snage tog saznanje. Pogođena tim prejakim damarom i tom informacijom, presečena na pola tom snažnom istinom o sebi precizno i jako kao laserskim nožem. Kao da se moja duša otvorila poput napola zasečene pa, od naboja unutrašnje njene zrelosti, raspukle dinje iz koje prska i slatki sok i ispada poneka semenka. Propadala sam u taj osećaj i uvid, za tih nekoliko trenutaka, kao u drugu dimenziju stvarnosti, kao što se može propadati u snu. Ili sam se konačno iz dugogodišnje uspavanosti upravo budila i vraćala u moju pravu stvarnost?

Ne znam. Ali se nešto tektonski pomerilo u meni. Zahvalna sam mojoj grupi sa analize snova što me nisu ništa više pitali i što su me pustili da na miru propustim tu informaciju kroz svoje telo i svoja (o)sećanja do svoje svesti.

Ono što sam zaboravila pre mnogo godina i što sam nesvesno, kroz moje snove na neki način tražila već dugo po sebi jeste – moje Pisanje.

Pisanje koje je nekada bilo moja hrana. Moj način života, moje poimanje i procesiranje sebe i stvarnosti. Moj beg od te iste stvarnosti u sebe, i ponekada i moj beg od sebe. Moja kreativnost, moj dar, moj izraz sebe i moga unutrašnjeg sveta. Moja ljubav još od prvih naučenih slova pre samog početka formalnog školovanja. Pisanje kao disanje.

Zašto i kako sam uopšte ikada mogla da odustanem od pisanja… od sebe? Šta je uopšte ikada i ikako moglo da mi bude važnije od toga… od mene?

Ne progovorivši ni reč do kraja sesije s grupom, duboko uzburkana tim neočekivanim uvidom, prošetala sam to veče kući pustim dorćolskim ulicam. Po njima je sa opalim lišćem i ponekim papirom i lastičnom kesom nepoznatog porekla plesala košava. Ljubeći svakim svojim korakom zemlju zahvaljivala sam se… sebi, zemlji, nebu… snovima ovim danas i snovima onda… Tako obrisa taj vetar i preostale suze i ja dođoh kući potpuno ozarena tim unutrašnjim iznenadnim razvezivanjem i povezivanjem sa sobom.

Povadila sam svoje dnevnike i svoje sveske sa stihovima i pričama iz nekih belih, dobro zatvorenih kutija pritisnutih saksijama cveća… desetine svesaka i rokovnika. S nekom neočekivanom nežnošću (prema sebi?) sam ih lepo prebrisala i složila na moj radni sto. Neke sveske uokvirene šarenim masnim papirom, neke sa nalepnicama cvetića, zvezdica i leptirova. Numerisane, po godinama. Požutele od stajanja. Prašnjave. Godinama neotvarane. Ponegde razlivenog mastila u mrlje nebičnih oblika, jer sam uvek pisala naliv-perom, mastilom različitih boja, plavom, zelenom, ljubičastom, crvenom. Preseljavane mnogo puta jer uvek sam ih vukla sa sobom, kao što i nosimo sa sobom svoja (o)sećanja, svesno ili nesvesno.

Jednom čak umalo iscepane i bačene. Jednom, u nastupu nekog besa prema sebi, umalo spaljene u velikoj, najvećoj u kući šerpi, onoj za pekmez od šljiva i ajvar. Ipak na kraju sačuvane sve ove godine. Hvala Bogu. Hvala meni. Sačuvane. Za mene. Samo za mene od ne-mene. Zaboravljene, zanemarene i ostavljene, sačuvane da me strpljivo čekaju do večeras. Bila sam to ja, zaboravljena, zanemarena i ostavljena. Ili bar jedan veliki divan deo mene koji je čekao da ga ponovo privijem uz sebe, lepo otvorim, zagrlim i udahnem mu život svojom pažnjom, ljubavlju i prihvatanjem. Konačno!

Prelistavala sam te stranice, ponešto čitala, plakala i smejala se, (o)sećala se, tražeći sebe po sebi do jutra. Prepoznavala davno zaboravljene delove sebe i šarene epizode koje su me izatkale ovim bojama koje se sada bude i rascvetavaju u meni. To je bila potka moga bića i mog života. Sve ostalo su detalji.

Zaspala sam u samu zoru, grleći nežno svoja ramena, levom rukom desno i desnom levo. Povezujući se i fizički, svojim rukama, kao i u sebi iznutra svojom dugo preupotrebljavanom racionalnošću sa svojom još duže zanemarenom izvornom kretivnošću. Potpuno ozarena tim tako intimnim i nadahnjujućim susretom i vraćanjem tom davno napuštenom delu sebe.

Čim sam se probudila naredni dan negde oko podne, otvorila sam novi folder sa počasnim mestom na sredini mog desktopa MOJE PISANJE. Obasjana nekom novom svetlošću. Uzbuđena. Uzburkana, tim meni tada tako novim talasima energije. Sa tremom. Drhtavih ruku i uzdrhtale Duše. I sebi nova. Ustreptala od Radosti. I prebacila u taj folder dokument u Wordu-u koji sam počela par meseci pre toga „Za sada bez dobrog naslova“ u kojem je bila ispisana jedna strana i koji je od tada porastao zajedno sa mnom i dobrim delom danas jeste ovaj blog i knjiga koju čitate.

Jedva sam ga našla u računaru, bio se se šćućurio u nekom pod-folderu čekajući da ja pronađem ovaj duboko u sebi šćućuren i ustvari uplašen deo sebe. Kakva simbolika i kakva paralela između mog unutrašnjeg stanja sa sobom i moje realnosti. I virtualne i fizičke. 

Par minuta sam belo gledala u ekran… i dugo mi je trebalo da negde duboko i daleko u pozadini ekrana vidim svoj odraz i oči koje se sjaje obasjane svetlošću iznutra… E, pravo tako sam se i osećala! Kako od onoga što je na ekranu i računara i mene, mog života poslednjih dve-tri decenije, isto toliko dugo nisam nisam videla svoj izvorni program, svoje oči i svoju autentičnost. Kao one slike koje iza cveća kriju drugu, dublju i mnogo kompleksniju sliku. Samo je potrebno duboko se zagledati (u sebe) i prepustiti. Nije uvek lako, slažem se, ali vredi svake patnje i bola, definitivno. Sva ta mračna otkrića – i strah i bes i stid i tuga, sve je to samo put do sebe, do svetlosti.

I kao da sam svečano otvorila bocu najboljeg šampanjca u sebi, pokuljali su mehurići (o)sećanja, pohrlile su reči iz dubine moje duše… I taj dan i sledeći i sledeći i sledeći i sledeći… Slova su kuljala iz mojih prstiju, plesala po ekranu i slagala se sama…

Interesantno, ja sam godinama koristila englesku tastaturu jer je moja poslovna prepiska većim delom bila na engleskom. Kako sam otvorila ovaj dokument, prebacila sam i tastaturu na latinicu, naravno zbog č ć š đ ž i vrlo brzo sam kucala dovoljno brzo i precizno kao da sam oduvek kucala ovako… Prsti su leteli vođeni nekim čudesnim talasima energije i inspiracije…

Čista Radost!

Tih prvih nekoliko dana sam izlazila iz stana ono samo kada baš moram. Od jutra, u pidžami i bademantilu, sedela sam za radnim stolom i kucala, satima. Ustajala da se protegnem ili napravim par čučnjeva, da razmrdam ukočeno telo. Skoro da nisam disala, čini mi se. Uglavnom uz Mozzarta i Baha, malo Čajkovskog, sve na 432Hz. Gotovo da sam bila ljuta kada bi me neko pozvao ili svratio na kafu. Nikome nisam govorila o tome šta mi se dešava, jednostavno nisam mogla da trošim reči na to. Ne još.

Kucala bih od ranog jutra, do podne i dalje. Vadila bih iz zamrzivača nešto kuvano da podgrejem i na brzaka pojedem, onako iz šerpice, sedeći ispred računara, usput čitajući napisano. Odmarala ležeći da ispravim kičmu i čitala svoje pesme sećajući se tih nemira, zaljubljenosti, čežnji. Kako mi je sve to bilo milo, blisko i s koliko nežnosti sam pogledom grlila svoje reči koje nisam videla godinama… Osmeh mi nije silazio s lica… Dan je trajao kao tren.

Trebalo je da putujem na skijanje za Novu godinu, tradicionalno već, s prijateljima iz osnovne škole. Nisam otišla. Jednostavno nisam mogla da se odlepim od računara. Ni zbog čega, pa ni zbog skijanja koje toliko volim. Ništa mi nije bilo važnije tih dana od tog povratka sebi baš na takav način. Moj način. Pisanjem o onome što osećam i čega se sećam.

A najjasnije se ustvari sećamo, kada sve prođe, osećanja koja smo imali u nekim situacijama i s nekim ljudima. Osećanja, a ne činjenice nas i drže za te situacije i ljude. Bilo da su lepa ili neprijatna. Verovatno su baš zbog toga te dve reči tako bliske, deli ih samo jedno slovo. O+sećanja=osećanja. Ima tu nešto, zar ne?

Naravno da sam više puta prepravljala, brisala, dopisivala, prebacivala i  menjala reči i rečenice… Moj unutrašnji kritičar se probudio i nalazio manu na svakoj ispisanoj stranici… No ništa nije moglo da umanji neopisiv osećaj radosti u meni. Kritičarev brat blizanac – moj unutrašnji kontrolor je definitivno spavao. Ništa se važno nije dešavalo spolja, sasvim obična beogradska zima, ali sam ja iznutra cvetala i blistala. Sebi.

Tog decembra je procvetala i moja bugenvilija na prozoru. U decembru? Da. 🙂

Bugenvilija
Bugevilija procvetala u decembru na mom prozoru

Stidljivo sam poslala to moje pisanije mojim trima bliskim prijateljicama. Jednoj koja je i sama autor knjige, drugoj koja je najnačitanija osoba koju poznajem, kao i mojoj „učiteljici snova“. Strepela sam od njihovih komentara kao nesigurno dete koje pokazuje svoj prvi crtež u školici pred drugom decom… Ohrabrile su me lepim rečima. Čak i suzama. I vrlo korisnim i dragocenim primedbama i sugestijama na kojima sam im jako zahvalna.

A onda sam počela da prekucavam moje pesme i pustila moj prvenac da se odmara od mene. Da napravim bar malu vremensku i emotivnu distancu od tog, tako naglo iz mene izbačenog teksta o nekim meni jako važnim trenucima u životu. Još su u meni bile jake vibracije otkrovenja, ushićenja, nisam mogla o tome da razmišljam racionalno. A nešto baš nisam ni htela, priznajem vam. Tako sam sve to videla i zaista sam osećala da će to što pišem da nađe svoj put onda kada sazri vreme za to.

Znala sam da sam ja taj svoj prvi korak ka sebi odavno napravila. A onda je Univerzum, kako to obično i biva, napravio dva.

Pao je sneg i izvukao me u dužu šetnju. Oduvek sam volela da šetam i duboko dišem baš kada pada prvi sneg, dok je sve belo i čisto. Kao da nisam doticala tlo, nisam osećala hladnoću, samo radost i lakoću. Smešila sam se iznutra i sebi i svetu oko sebe. Čistu Radost sam iznela iz kuće u šetnju! Smešili su mi se nepoznati ljudi. Išla sam do crkve Svete Petke, upalila sveću, popila vodu. Zahvalila se za ovu čaroliju. Šetala pored Dunava i kokicama nahranila labudove. Smrznutih ušiju i nosa stigla kući, promrzla i srećna.

Upravo sam bila ušla u stan kada me je nazvao Siniša Ubović, moj dragi prijatelj, učitelj, podrška i mentor, duhovni brat. Rekao mi je da je upravo razgovarao sa njegovim izdavačima, Slađom i Nešom iz Leo Commerca, da pokreću ediciju „Za početnike“. Tu će biti puni izdanja o raznim načinima i tehnikama rada na sebi i učenja o sebi kao što je reiki, joga, numerologija, meditacija i mnoge druge, sada je to već biblioteka bogata mnogim naslovima.

I da on, Siniša, „vidi“ da je knjiga „Anđeli za početnike“ moja, da sam ja jedina osoba koju poznaje koja se druži sa anđelima i da on oseća da ja to mogu. Piši, znam da ti to umeš i možeš, rekao mi je. I ja sam se rasplakala. A šta drugo sam mogla?

Osećaj zahvalnosti koji je preplavio svaku poru moga tela i svaku moju misao je pokrenuo te suze, osećaj duboke zahvalnosti životu, sebi, Siniši, anđelima, snovima, pisanju… Samo sam stajala na terasi, ganuta tim tako jakim i istovremeno nežnim osećajem, tanano treperila iznutra, prepuštala mu se  i gledala u nebo. Ne znam koliko dugo. Zatim sam pustila muziku i počela da plešem po kući…

Tek kasnije sam počela da povezujem sve sitne znakove koje sam primećivala par godina unazad. Koje sam i videla i nisam, i razumela i nisam, i verovala i sumnjala…

Sada sam tačno znala i jasno videla put kojim su me anđeli vodili do sebe. Mene do njih i mene do sebe.

Neposredno pre toga, pred samu Novu godinu sam otišla da, kao i svake godine dokupim ukrase za jelku i svi su bili anđeli. Shvatila sam to kada sam došla kući i poređala ih po stolu. Sebi sam kao poklon za Novu godinu kupila ogrlicu sa priveskom od mesečevog kamena u obliku anđela. Slučajno. Dopao mi se mesečev kamen. Mnogo puta pre toga sam osetila njihovo prisustvo oko sebe, uverila se u njihovo postojanje i duboko verovala da su tu. Ponekad ih čula i videla svojim unutrašnjim vidom, još uvek se ponekad pitajući da li je to zaista to ili samo moja želja. Sad u poslednje vreme su nekako sve češće počeli da se pojavljuju oko mene i u fizičkoj realnosti u raznim oblicima i na razne načine. Dobijala sam ih na poklon, čak od ljudi koji i nisu znali da se družim s njima, kao svećnjake, ukrase, slike. Iskakali su pred mene po izlozima prodavnica, kao ukrasi na ljudima koje sam sretala. Kao ptice i leptirovi na mojoj terasi. Da, jesam imala i sama dosta iskustava sa anđelima, videla sam mnogo njihovih malih čudesa, ali nisam o tome mnogo pričala. Nekako je to bilo moje, intimno iskustvo koje sam delila samo sa bliskim prijateljima za koje sam znala da im je pojam anđela i anđeoskog vođstva blizak.

Dve godine pre toga sam bila na inicijaciji u anđeoski reiki kod Margarite Milenković, godinu dana pre toga na seminaru o anđelima kod Doreen Virtue u Americi, koja mi je prilikom potpisivanja knjige rekla da ću ja preneti poruku o anđelima ovde. Nisam razumela tad. Sada je sve dobilo smisao. Pisala sam o tome u toj mojoj prvoj knjizi „Anđeli za početnike“.

Bilo mi je sasvim kristalno jasno da je kroz Sinišu poslao poziv Arhanđel Gabrijel. Jednostavno sam to znala. Kroz taj osećaj duboke zahvalnosti koji me je preplavio do suza, do smeha i do plesa.

Neki će od vas možda pomisliti da je to lako sada sve povezati u priču i tumačiti kao put. Možda. Ali kada nešto znamo, kada duboko osećamo i kada jesmo na pravom putu ka sebi, onda se zaista ceo Univerzum, Bog, anđeli i sav život oko nas udruže da nas podrže u tome. Na kraju, i događaji u fizičkoj realnosti se odvijaju sa lakoćom i podrškom tako da se materijalizuju naši najsmeliji snovi.

A moj najveći san iz detinjstva jeste bio da jednog dana pišem i da objavljujem knjige. Nisam imala pojma kakve i kada. Verovatno sam razmišljala o ljubavnim romanima, putopisima i poeziji. I ta priča s knjigom je sada sama došla do mene. I to na takav čudesan način da zvuči kao bajka. Jesam ja o tome razmišljala, priznajem. Ali to je bila samo jedna od mojih ideja i mogućih opcija. Kao: možda jednog dana, za par godina, kada se sklope kockice…

Međutim, kada sam napravila taj prvi korak ka sebi, ka svom dečijem snu i konačno ponovo počela da pišem. Motivisana tom unutrašnjom potrebom da se izrazim pre svega samoj sebi, i bez analiziranja i planiranja kako ću, šta ću, s kim ću, o čemu ću, kad ću… tada je izdavanje knjige kao otvorena i realna mogućnost došla do mene.

I to knjiga o anđelima. Ne bilo koja druga. Baš knjiga o anđelima. Sve što je u vezi sa anđelima dolazi nam od njih samih i ako se tome prepustimo, oni nas vode i govore kroz neke ljude da nama pokažu put.

I upravo tako, vođeno anđelima, sve se odvijalo brzo i kao po dobro osmišljenom scenariju sa odličnom režijom, kvalitetnom produkcijom, savršenim kastingom i besprekornom logistikom. Lakoćom koju samo život sam i njegova beskrajna kreativnost mogu da osmisle i realizuju.

Za samo nekoliko nedelja od razgovora sa Sinišom, knjiga je bila odštampana. Kako ja apsolutno ništa nisam znala o tom procesu, potpuno sam se, sa punim poverenjem,  prepustila Slađi i Neši iz Leo Commerca da me kroz taj proces vode. Nisam još čestito ni uspela da uđem u taj novi identitet sebe – ja kao pisac, a već se dešavalo. I nije bilo druge nego – prepustiti se. Go with the flow. Ući u tok reke života i plivati što bolje možeš učeći i usavršavajući tu veštinu tokom samog putovanja. Što radim i danas.

Zanimljiv je i podnaslov knjige: “Vodič za poverenje u život i u sebe”. Nisam ga smišljala, samo je došao. Sad znam da je prvo meni trebao. Bilo mi je tada lakše da poverujem anđelima oko sebe nego sebi.

Naravno da me raduju komentari zahvalnosti i pohvale koje dobijam od ljudi koje ne poznajem. Naravno da su me zabolele i neke kritike, no to su samo dečije bolesti koje i treba da se prođu, da ojačamo u svojoj autentičnosti. Zato je jako važno birati ljude koji vas podržavaju. I sve te kritike i nerazumevanje, sve to na kraju jeste samo odraz naše nesigurnosti. Sada se jako radujem kada mi se javljaju ljudi koji i sami pišu tražeći savet od mene kako se usuditi, kako početi, kako dalje. Podelim s njima svoje dosadašnje iskustvo otvoreno i lako priznam da i sama još sve to istražujem i učim. I da u tome beskrajno uživam.

Da, pišem svaki dan. To jeste moja hrana, hrana moje duše. Imam svesku i olovke pored kreveta, ako se desi da reči navru direktno iz sna. I dešava se. Ja opet pišem. Dnevnik emocija. Dnevnik zahvalnosti. Snove. Sebe.  Priče iz paralelnih stvarnosti. Stihove iz vode. Pesme iz snova. Zahvalna i srećna što sam to vratila u svoj život. Što sam se vratila sebi. Da bih se umela bolje dati. Jer zaista samo davanjem i dobijamo.


Ako želite da pročitate još o mojim putovanjima, ovaj put na Havaje, a i po svom unutrašnjem svetu, kao i o pitanjima koja su mi u tome pomogla, preuzmite besplatno moju eknjigu

MOJ PUT POVRATKA SEBI.

Verujem da vam može biti zanimljivo, a ta pitanja koja su i meni pomogla vrlo korisna.

Eto, gde nas sve može odvesti put povratka sebi. Hvala vam što me čitate.

Neka je vaš put kao i moj obasjan jasnoćom, lakoćom i radošću.

Snježana Sredojević  

Sharing is caring!

Leave a Reply

Your email address will not be published.